Gosti konferencije za medije, koju je vodio Saša Radojević, bili su članovi timova filmova prikazanih prethodnog dana: „Zvonceku u pohode – Anarhija u KPSS“, „Drava se ne predaje“ i „Izolacija“.

Na početku konferecije bilo je reči o dramskom triptihu “Tri drame za njeno rame”, autora Aleksandra Gajovića, u kojem se prošlost, savest i identitet sudaraju u vanvremenskom prostoru. U dramama „Knjaz i Vožd“, „Porota i Mileusnići“, autor kroz oštre dijaloge i slojevitu psihologiju likova postavlja pitanja moći, odgovornosti i (ne)oproštaja. Istorijske ličnosti, zagrobna scena i savremeni odjeci stvaraju specifičnu mešavinu istorijske drame, metafizičke ispovesti i društvene kritike. Ovo delo čitaoca uvodi u duboku unutrašnju raspravu, kao da je sam svedok i porotnik.

O delu je, pored autora, govorila i Ivana Vujić,  pozorišna rediteljka, profesorka FDU u Beogradu, dramski pisac i selektorka 49. FFS-a, koja je bila velika podrška u nastanku dela. Istakla je da ove drame ne bi postojale u ovom obliku da iza njih ne stoji autentična ličnost sa jedinstvenom životnom pričom.

Ispred filma „Zvonceku u pohode – Anarhija u KPSS“, govorio je Miroslav Stašić, koautor filma, koji je istakao da film govori o srpskoj muzičkoj sceni 90-ih godina, i da su Zvončekovi bilježnici  jedan od bendova koji su obeležili tadašnju srpsku rok scenu.

– Specifični su po tome što dolaze iz Aranđelovca, grada koji do tada nije imao predstavnika na muzičkoj sceni. Bili su originalni jer su koncerte pretvarali u prave male predstave, sa skečevima i scenskim nastupima. U pitanju je postpank bend sa snažnim uticajem novog talasa. Grupa je imala veoma zanimljivu karijeru i jasno pravilo kako bend treba da se razvija, prvo kultni status u svom gradu, zatim demo kasete, pa tek onda albumi. To je bilo vreme kada su muzičke emisije postojale na radiju i televiziji. Neki od članova benda su se, osim muzikom, u Aranđelovcu bavili i medijskim radom“, rekao je Stašić.

Stašić je dodao da ovaj bend nikada  nije napravio taj iskorak poput drugih bendova, iako su imali dovoljno prostora.

– Oni su primer underground benda koji je, svojom svesnom odlukom, ostao upravo u tom underground-u, birajući marginu umesto scene, naglasio je Stašić.

O filmu „Drava se ne predaje“ govorili su Aleksandar Trmčić, Rade Ćosić i Stefan Milivojević.

Aleksandar Trmčić je istakao da je tehnologija danas znatno olakšala rad filmskim radnicima kako bi određene scene i radnje u filmu mogle da se prikažu mnogo lakše i uverljivije.

– Zahvaljujući tome uspeli smo da verno prikažemo jednu zaboravljenu borbu iz „Šestodnevnog rata“, pre skoro 80 godina, koji ovaj film opisuje. Reč je o manje poznatoj istinitoj činjenici koju uglavnom znaju samo oni koji su služili u mornarici. Kapetan Kraljevske ratne mornarice je 6. aprila 1941. odbio naređenje o predaji i nastavio borbu. Njegov brod je bio jedini koji se tada suprotstavio agresoru tokom bombardovanja Srbije i Beograda, rekao je Aleksandar Trmčić.

Tadašnja ratna rečna flotila imala je šest do sedam brodova i kada su se predali, sve brodove su potom potopili.

– Oni koji su radili na tim scenama i animacijama imali su jednu olakšavajuću okolnost, jedan od brodova, identičan onima koji su učestvovali u tim događajima je posle rata izvučen i danas služi kao muzejski primerak. Upravo na njemu smo snimali. Uspeli su da ga snime sa svih strana i da ga takvog, autentičnog, upotrebe u vizuelizaciji i animaciji, naveo je Trmčić i dodao da je dosta istorijskih podataka dobijeno od strane Rečne flotile Srbije i Zastave filma.

Rade Ćosić je naveo da film postoji u četiri verzije, ali da je najbolja po njegovom mišljenju producentska verzija. Takođe je predložio inicijativu za snimanje više istorijskih filmova.

– Imamo veoma malo istorijskih filmova koji oživljavaju zaboravljene događaje. Mislim da bi trebalo obezbediti budžet u kulturi za male istorijske filmove koji će ostati narodu kao vredna edicija. Ovo je priča o čoveku-heroju o kojem se malo zna, istakao je Ćosić.

Stefan Milivojević je istakao da mu je velika čast što je deo ovog filma, posebno jer lik koji igra potiče iz Crne Gore, gde je čast najvrednija vrlina.

– Uspeli smo da napravimo dobar film, i veoma je važno da snimamo priče koje veličaju heroje iz naše istorije. Tužno je što mnogi ne znaju ko je Aleksandar Berić, heroj spreman da žrtvuje život za svoju zemlju, rekao je Milivojević.

Prema rečima glumačke postave filma „Drava se ne predaje“, većina posade, njih 76, je poginula, dok je 13 preživelo. Brod je uspeo da uništi preko 30 nemačkih štuka, tri ratna neprijateljska broda i da razori aerodrom Mohač, odakle su poletali bombarderi koji su gađali Beograd i Srbiju.

Konferencija za štampu završena je razgovorom sa članovima ekipe filma „Izolacija“ ,Milenom Predić, koja tumači ulogu psihijatrice, i Markom Jocićem, koscenaristom, producentom i jednim od glumaca u filmu.

Ovaj triler sa elementima horora i misterije prati priču mladog biologa Jovana (Miloš Biković) koji dobija dobro plaćen posao u šumi, na planini Tari. Daleko od civilizacije, Jovan postaje svedok noćnih poseta, čudnih telefonskih poziva i neobjašnjivih zvukova koji u njemu bude paranoju i strah.

Marko Jocić je istakao da je inicijalna ideja za projekat „Izolacija“ nastala pre sedam godina, da su on i Marko Backović na ovom filmu radili paralelno sa filmom „Taksi bluz“ što im je značajno pomoglo u kreiranju scenarija.

– Od početne verzije scenarija nismo mnogo odstupali, iako se rijaliti format u međuvremenu razvijao. Umesto prvobitno planiranog manjeg projekta koji bi se brzo snimao, snimanje se proteglo na skoro tri godine. Dodali smo i lik psihijatrice, što je pomoglo da se produbi prikaz onoga šta jedan čovek sam u šumi može da uradi. Taj dodatak je film, koji je i sam po sebi kameran, učinio još hermetičnijim, rekao je Jocić.

– Marketing filma je bio takav da nismo smeli da otkrijemo koji je film, namerno smo ga predstavljali kao horor, kako bismo privukli ljubitelje tog žanra. Možda je to kod nekih izazvalo i razočaranje kada su u jednom trenutku shvatili da film nije samo horor, već i kritika društva. Upravo zato je izbor glavnog glumca bio veoma važan , da se izađe iz žanrovskih okvira i otvori prostor za širu publiku,  dodao je Jocić.

Milena Predić je, osvrćući se na svoju ulogu, istakla da sve scene u zatvorskoj ćeliji predstavljaju svojevrstan kontrapunkt i mesto predaha od šume i saspensa koji se gradi oko glavne uloge.

– Tek na kraju, kada ste odgledali film, postaje jasno da je postojala i mogućnost „duple igre“, da je možda i moj lik bio deo te priče, jer kada me zgrabi za vrat izgovara „zašto se plašiš ako je sve ugovorom zagarantovano?“. Priča je, ipak, bila iznad svega, nisam mogla da igram kao da sam deo igre, već sam lik morala da strukturiram tako da bude rezervisan i odsečan, istakla je Predić, dodajući da je za svakog glumca poseban poklon kada dobije film u kojem je sve fokusirano na jedan lik, izjavila je Milena Predić.